BITKA BENU-L-MUSTALIK

Benu-Mustalik su sebe smatrali moćnima i zanijeli su se svojom brojnošću. Stanovali su u području između Mekke i Medine i ljudi su im se lijepo obraćali kada bi prolazili pored njihovih kuća na svome putu ka Šamu ili bi se vraćali iz njega. Oni smatraše da će im Huza’a pomoći, jer su oni ogranak od njihova plemena i počeše se pripremati za napad na Medinu.

Poglavar plemena Benu-Mustalik, El-Haris b. Ubejj Dirar, posla svoje špijune da ispitaju put kuda trebaju hoditi i da ga obavijeste o pokretu muslimana i njihovoj snazi. Jedan od špijuna biva zarobljen i sprovedoše ga do Resulullaha, sallallahu ‘alejhi wesellem. Oni mu ponudiše da primi islam, a on odbi. Poslanik naredi da se špijun ubije i Omer ibn El-Hattab mu odrubi glavu.

Benu-Mustalik saznaše o tom događaju i oni se veoma uplašiše, tako da se veliki broj njih izdvoji iz te skupine.

Resulullah, sallallahu ‘alejhi wesellem, ih iznenadi dok su bili na vodi El-Murejsi’u, pozva ih u islam i oni to odbiše. Muslimani ih sa sviju strana opkoliše i napadoše i ni jednog čovjeka ne izgubiše. Deset neprijatelja poginu, a ostali se predadoše. Njihov imetak i domove muslimani zaplijeniše, zarobiše im oko sedam stotina djevojaka, a zaplijeniše dvije hiljade deva i pet hiljada grla stoke. Neki od zarobljenih se otkupiše, a neke od njih muslimani oslobodiše i niko ne bijaše ubijen od zarobljenih.

Džuvejriju, kćerku poglavara Benu Mustalika, zarobi Sabit b. Kajs, nakon čega jenjen otac otkupi. Poslanik je zaprosi od njenog oca i oženi se njome, a njen otac primi islam. Tada i ostali u plemenu Benu-Mustalik primiše islam, a muslimani iz ljubavi prema Poslaniku oslobodiše sve robove.

Za vrijeme te bitke su se desila dva događaja koja su mnogo pogodila muslimane.

Prvi događaj je vezan za svađu između čovjeka iz plemena Džuhejna koje je bilo u savezu sa ensarijama i čovjeka iz plemena Gafar koje je bilo u savezu sa muhadžirima. Jedni pozvaše ensarije, a drugi muhadžire da im priteknu u pomoć i umalo da ne izbi sukob među njima. Poslanik požuri, ne odobravajući njihove postupke, i reče im: “Zar da se vratite u predislamsko doba? To napustite, jer to ne miriše dobro. Onaj koji bude pozivao ka džahilijetu njegovo tijelo će goriti u Džehennemu, makar klanjao, postio i smatrao se muslimanom.“

Ovaj slučaj se završio time što je čovjek iz plemena Džuhejna sustegnuo da uzvrati udarac čovjeku iz Gafara.

Abdullah b. Ubejj, vođa munafika koji se smatrao velikodostojnikom ensarija, se naljuti zbog svršetka događaja i zbog toga što je jedan od ensarija dobio udarac. Nije mu bilo pravo što se svađa brzo završila i poče da pali vatru iznova. Sjedio je u društvu svoga naroda, a među njima je bio i mladić po imenu Zejd b. Erkam. Abdullah progovori: “Oni nas napadaju i brojniji su od nas, a mi smo ih primili u svoje kuće. Oni se sada ponašaju kao što kaže poslovica: “Uhrani psa, pa će i tebe poslije pojesti!“ Tako mi Allaha, ako se vratimo u Medinu, sigurno će jači istjerati slabijega.“ Zatim se uputi onima koji su bili oko njega i reče im: “Za ovo ste svi vi krivi. Dozvolili ste im da dođu u vašu zemlju i podijelili ste sa njima imetak vaš. Tako mi Allaha, kada bi im uskratili to, oni bi morali potražiti drugo mjesto.

Zejd b. Erkam ode do Poslanika i obavijesti ga o onome šta se desilo. Resulullah, sallallahu ‘alejhi wesellem, se naljuti kada je to čuo, tako da mu se boja lica promijenula. Omer koji je bio pored njega reče: “Naredi Ubbadu b. Bušru da ga ubije.“ Resulullah, sallallahu ‘alejhi wesellem, reče: “Kako, Omere, pa da ljudi pričaju da je Muhammed ubio druga. Ne, tako ne mora biti! Naredi da krenemo.“ To je bilo vrijeme u kojem Resulullah nije uobičavao pokret, ali ipak krenuše i Poslanik, sallallahu ‘alejhi wesellem, im se pridruži. Za vrijeme putovanja Poslaniku priđe Usejd b. Hudajr, ugledni ensarija iz plemena Evs, i reče mu: “O Allahov Poslaniče, tako mi Allaha krenuo si u neobičajeno vrijeme u kojemprije nisi kretao.“ Resulullah mu odgovori: “Da li je do vas doprlo šta je rekao vaš prijatelj (Ibn Ubejj)?“ “Koji prijatelj, o Resulallah “- upita on. Reče: “Abdullah b. Ubejj“

“A šta je rekao?“-upita. Resulullah odgovori: “On misli kada se vrati u Medinu da će jači istjerati slabijeg.“ Usejd reče: “O Resulallah , tako mi Allaha, ti ga možeš istjerati ako hoćeš. Tako mi Allaha, on je slab, a ti si jak.“ Zatim dodade: “ O Resulallah , smiluj mu se, nama je Allah poslao tebe u vrijeme kada je njegov narod spremao krunu da ganjome krunišu. On misli da si mu ti preoteo vlast.“ Abdullaha b. Ubejja je korionjegov narod i oni mu rekoše: “O Ebu El-Hubabe, ako si rekao ono što je preneseno Resulullahu i o čemu je on obaviješten, idi i traži da ti oprosti i to ne niječi, jer će objava sići koja će te utjerati u laž. A ako nisi to rekao, idi Poslaniku i traži izvinjenje.“ On se zakle Allahom svome narodu da nije ništa od toga rekao, zatim ode do Resulullaha i isto se zakle Allahom da ništa nije rekao od onoga što je prenio Zejd b. Erkam.

Allah, dželle šanuhu, objavljuje ajete sure El-Munafikun koji govore o B. Ubejju:

“Kad ti licemjeri dolaze, oni govore: “Mi tvrdimo da si ti, zaista, Allahov poslanik i Allah zna da si ti zaista Njegov poslanik, a Allah tvrdi da su licemjeri pravi lašci. Oni se iza zakletvi svojih zaklanjaju, pa od Allahova puta odvraćaju. Ružno je, doista, kako postupaju: To je zato što su vjernici bili, pa nevjernici postali, i onda su im srca zapečaćena, pa ne shvaćaju. Kad ih pogledaš, njihov izgled te ushićuje, a kad progovore, ti slušaš riječi njihove, - međutim, oni su kao šuplji naslonjeni balvani i misle da je svaki povik protiv njih. Oni su pravi neprijatelji, pa ih se pričuvaj! Allah ih ubio, kuda se odmeću?! A kad im se rekne: “Dođite, Allahov Poslanik će moliti da vam se oprosti!“ Oni glavama svojim tresu i vidiš ih kako nadmeno odbijaju. Isto im je, molio ti za njih oprosta ili ne molio, Allah im, zaista, neće oprostiti. Allah, doista, narodu nevjerničkom neće na pravi put ukazati. Oni govore: “Ne udjeljujte ništa onima koji su uz Allahova Poslanika, da bi ga napustili!“ A blaga nabesa i Zemlje su Allahova,ali licemjeri neće da shvate. Oni govore: “Ako se vratimo u Medinu, sigurno će jači istjerati iz nje slabijeg!“ “ A snaga je u Allaha i u Poslanika Njegova i u vjernika, ali licemjeri neće da znaju.“ (El-Munafikun:1-8)

B. Ubejj nikada nije istinski vjerovao i nikada nije mogao saznati kolika je ljubav ashaba bila prema Poslaniku. Zbog toga je smatrao da je on gospodar u svome narodu i da će mu se oni pokoriti u suprotstavljanju Poslaniku. Da je on istinski vjerovao saznao bi mjesto koje je uživao Resulullah, sallallahu ‘alejhi wesellem, među ashabima. Ta ljubav je uočljiva u govoru dvojice ashaba, Usejda b. Hudajra i Zejda b. Erkama kojeg su munafici prekorili zbog toga što je Poslaniku prenio govor Ibni-Ubejja. On im je odgovorio: “Tako mi Allaha, kada bi moj otac nešto govorio protiv Poslanika, ja bih ga obavijestio o tome.“

Pa čak i sin Abdullaha b. Ubejja, Abdullah,odlazi do Poslanika i govori mu: “O Resulallah , do mene je doprla vijest da želiš ubiti Abdullaha b. Ubejja zbog onoga što si obaviješten o njemu. Ako to moraš uraditi, to meni naredi i ja ću ti donijeti njegovu glavu. Tako mi Allaha, čitav Hazredž zna da nije bilo čovjeka koji je više činio dobročinstvo svojim roditeljima od mene i ja strahujem da nekome drugom ne narediš, mimo mene, da ga ubije, kako me ne bi šejtan zavarao da ugledam ubicu Abdullaha b. Ubejja kako hoda među svijetom, te ga ubijem i na taj način ubijem vjernika zbog nevjernika i uđem u vatru.“ Resulullah, sallallahu ‘alejhi wesellem, mu odgovori: “Mi ćemo se njemu smilovati i lijepo ćemo se ophoditi prema njemu dok je s nama.“

Kada su stigli u Medinu, Abdullah b. Abdullah b. Ubejj je stao na njenom ulazu i ispriječio se na kapiji kad je naišao njegov otac i rekao mu: “Tako mi Allaha, nećeš ući dok ti ne dozvoli Resulullah i dok ne kažeš da je on jak, a da si ti slab.“ Tada dođe Resulullah, sallallahu ‘alejhi wesellem, i dozvoli mu da prođe.

Drugi događaj koji se desio nakon bitke Beni-Mustalik je vezan za “ifk“ - potvoru koju su izmislili munafici i raširili glasine o tome. Taj događaj je vezan za Aišu koju je Resulullah, sallallahu ‘alejhi wesellem, poveo sa sobom na put. Kada god bi on kretao na put bacao bi kocku između svojih žena, pa koje žene strelica bude izvučena, ona bi išla sa njim. Kada je bila bitka Beni-Mustalik, Poslanik je bacio srelice između svojih žena, kao što je to i uobičavao raditi i strelica Aiše bijaše izvučena. Resulullah, sallallahu ‘alejhi wesellem, je izišao sa njom.

Kada su se vraćali iz bitke, usput su se zaustavili u nekom mjestu i Aiša iziđe radi nužde. Kada se vratila u svoju nosiljku osjetila je da je izgubila svoju ogrlicu. Vratila se na mjesto gdje je bila, nadajući se da će je naći. To ju je zadržalo, a ljudi koji su je nosili krenuše - a to je bilo nakon silazka ajeta o hidžabu - i potjeraše devu na kojoj je ona bila smatrajući da je ona u nosiljci. Potjerali su devu i krenuli.

Kada je Aiša našla ogrlicu vrati se u selo i u njemu nikoga ne nađe. Tada sjede pred kuću nadajući se da će oni kada vide da je nema vratiti se po nju. Safvan b. El-Muattal je izostao iza vojske i dođe pred njenu kuću. Kada ju je ugledao prepozano ju je, jer ju je poznavao prije naredbe o hidžabu. Aiša je bila zaspala i probudi se kada je rekao da se trebaju vratiti. Ona pokri svoje lice i nakon toga ne ču od njega ni jednu više riječ. Aiša uzjaha na devu koju je on vodio i stigoše do vojske koja se odmaraše u podnevskom vaktu.

Vidjevši taj prizor ljudi počeše širiti priču onakvu kakva njima odgovara, a Abdullah b. Ubejj izmisli priču o potvori.

Kad stigoše u Medinu, nastaviše i u Medini prepričavati izmišljenu laž.

Kada se Aiša vratila u Medinu, razboli se. Bolovala je cio mjesec dana, a da ne osjeti ni malo pažnje ni nježnosti od Resulullaha, koju je do tada imala u sličnim situacijama. Ona još ništa nije čula o potvori. Kad se malo pridigla, iziđe jedno veče sa Ummi-Mistah radi sebe. Ummu-Mistah kada ču priču o protvori od svoga sina Mistaha, zaruži ga, a Aiša joj reče da ne grdi čovjeka koji je učestvovao na Bedru. Tada je Ummu-Mistah obavijesti o potvori, što Aiši poveća bolest.

Tu noć je Aiša plakala i nije oka sklopila, a Resulullah, sallallahu ‘alejhi wesellem, je tražio od svojih ashaba savjet u vezi Aiše. Neki mu predložiše da je razvede i da se drugom oženi, a neki mu rekoše da oni znaju samo dobro o njoj.

Kada je Resulullah, sallallahu ‘alejhi wesellem, zatražio da ga neko opravda od čovjeka koji je učinio potvoru, umalo da se zametnu kavga među ljudima, ali ih Poslanik umiri.

Nakon toga Resulullah, sallallahu ‘alejhi wesellem, uđe kod Aiše, a kod nje su bili njeni roditelji koji smatraše da joj plač kida džigerice. Prošlo je mjesec dana, a Poslaniku nije ništa objavljeno u vezi Aiše. Kada je ušao kod nje izgovorio je šehadet i rekao: “O Aiša, za tebe su rekli to i to. Ako si čista i nemaš na sebi ljage, to će Allah obznaniti i On će ti oprostiti. A ako si zgriješila, moli Allaha da ti oprosti i pokajse. Kada Allahov rob prizna grijeh, a potom se pokaje, da ga više neće činiti, Allah mu oprosti.“

Kada to Poslanik reče, suze u Aiše prestadoše teći i reče svojim roditeljima da nešto kažu, ali oni ne znadoše šta da odgovore. Potom ona reče: “Tako mi Allaha, znam da ste čuli ovu priču i da vjerujete u nju. Čak ste i sigurni da sam zgriješila. Ako vam kažem : “Ja sam nevina“, a Allah zna da je tako, vi mi nećete vjerovati. A ako priznam grešku, a Allah zna da je nisam učinila, vi bi mi vjerovali. Tako mi Allaha, ne nalazim za vas druge riječi, osim onih koje je izgovorio Jusufov otac: “I ja se neću jadati, od Allaha ja tražim pomoć protiv ovoga što vi iznosite.“

Ona se okrenu i ode da legne, a u isti vakat dođe Objava Resulullahu i on se poče smijati. Tada joj se prvi put obrati: “ O Aiša, raduj se! Allah te je opravdao i potvrdio tvoju vjernost.“ Tada joj se obrati majka i reče joj da priđe Poslaniku i da mu se zahvali. Aiša reče: “Tako mi Allaha, neću mu prići i nikome se neću zahvaliti do Allahu. On je taj koji je objavio moju vjernost.“

Ajeti nam govore o tome: “Među vama je bilo onih koji su iznosili potvoru. Vi ne smatrajte to nekim zlom po vas; ne, to je dobro po vas. Svaki od njih biće kažnjen prema grijehu koji je zaslužio, a onoga od njih koji je to najviše činio čeka patnja velika.“(En-Nur:11)

Slijedećih deset ajeta sure En-Nur, od jedanaestog do dvadeset i prvog, govore o ovom događaju.

Prenosi Aiša da je njen otac pomagao Mistaha zbog rodbinskih veza, a i zbog siromaštva. Nakon tog događaja njen otac reče: “Tako mi Allaha, nikada ga neću više pomagati nakon onoga što je govorio o Aiši. Tada Allah objavljuje:

“Neka se čestiti i imućni među vama ne zaklinju da više neće pomagati rođake i siromahe, i one koji su na Allahovu putu rodni kraj svoj napustili; neka im oproste i ne zamjere! Zar vama ne bi bilo drago da i vama Allah oprosti? A Allah prašta i samilostan je.“ (En-Nur:22)

Nakon toga Resulullah, sallallahu ‘alejhi wesellem, izlazi među narod i prouči im ono što je objavljeno o tom događaju. Zatim naredi da se izvršikazna nad onima koji su prepičavali potvoru: Mistahom b. Usasom, Hasanom b. Sabitomi Hamnom bintu-Džahš.